Neki ljudi vode dnevnik planinarenja.
Ja imam Donija i Bena.
Kad god uzmem ruksak i kažem da idem na edukaciju, njih dvojica imaju ozbiljan sastanak.
Ovaj put odlučili su sve javno reći.
Evo kako je izgledao Platak – iz njihove perspektive.
Već po tko zna koji put uzima ruksak i govori nam:
„Dečki, idem na edukaciju, ne mogu vas voditi. Brzo ću doći.“
Ma kakve su to edukacije?
I što će to njemu kad ga ja stalno vodim planinskim putevima?
Moj njuh je nepogrešiv. GPS? Kompas? Lavinski bilten?
Molim vas lijepo.
E pa sada će svi ukućani čuti što ja mislim o tim njegovim odlascima bez mene.
I baš me briga što je 5 sati ujutro.
Hm… pa i nije tako loše što ide bez nas.
Volim ja trčati, volim žicati sendviče od svih, ali vožnja…
Joj kad barem nje ne bi bilo.
Da se barem mogu teleportirati do planine, prvi bih bio u kombiju.
Ovako? Radije ću malo odmoriti doma.
Oho! Gle, vratio se brzo kao da nije ni bio nigdje.
Lavina? Kakva lavina? O čemu on to priča s Vecom?
Nešto 4, nešto 1600 metara, nešto sigurnost.
Dobro, dobro… ali mene nitko ništa ne pita.
O, gle – pita Vecu hoće na izlet sutra.
A mi?
Sad i Škota zove.
Vec ne može, ide na rođendan.
On si saziva ekipu, a mi?
Pa nije nužno da idemo i mi…
„Daj Ben, ne laprdaj. Ja želim ići. Ti možeš ostati doma.“
Ne, ne… jednom sam ostao.
I bilo je baš ružno bez vas dvojice.
Ako ideš ti – idem i ja.
Pa koliko god ne volio tu vožnju.
Evo sad i Žaca zove.
Pa kaj je njemu? Ima nas dvojicu!
Što će mu ti dvonožni ljudi?
S nama mu je puno bolje.
Oni uvijek imaju neke izgovore.
Mi? Mi smo uvijek za.
Evo ga – kaže da vodi nas dvojicu sutra na Platak.
Znaš, Ben… tamo smo već bili.
Tamo uvijek ima snijega.
Jedva čekam jutro.
Ben!
Budi se!
Čujem ga kako dolazi!
Brzo, brzo, idemo!
Doni, daj skuliraj malo…
DONI
Hoće li se više spremiti?
Što se sad razvlači?
Idemo!
…
Ben gdje si?
Joj, ne opet tvoje gluposti s vožnjom.
Pa zar te svaki put treba nositi u kombi?
Kraljevski tretman.
To nije kraljevski tretman.
To je spašavanje života.
E sad lagani spavanac do Platka i onda akcija!
Spavanac?
Nema šanse.
Ja. Mrzim. Vožnju.
Ben! Evo nas! Idemo akcija!
Joj gle koliko snijega!
Idem se prvo umiti da se osvježim nakon ove vožnje.
Snijeg u brkove.
Snijeg po glavi.
Snijeg u uši.
Savršeno.
A sada šetnjica.
Rekao je da idemo na Jelenc.
Ok. Idemo.
Gle Ben – ovuda nitko još nije prošao!
Mi smo prvi!
Kako super!
Baš volim trčati po neugaženom snijegu.
Valjati se.
Jesti ga.
Možemo trčati do mile volje.
Nigdje nikoga.
Nikome ne smetamo.
Ovo je život.
Je, Doni…
Ovo je baš ono što nam je falilo.
Super mi je ova staza.
Puna uspona i spustova.
Malo gore, malo dolje.
Gazda puše, a mi letimo.
Evo nas na vrhu.
Sad će sigurno izvaditi sendvič.
A onda bacamo one poglede.
I znaš što slijedi.
Uh… baš je dobre sendviče spremio, zar ne Doni?
O da.
Ustvari, meni je sve fino.
Samo da je klopa.
A zar već moramo natrag?
Ja ne bih još.
Ma imamo još dosta do auta.
Ne brini – istrčat ćemo se mi još.
Mene više brine vožnja natrag.
Ma ne brini.
Izdržat ćeš.
Eto, prođe i ovaj današnji izlet.
Umorni?
Malo.
Sretni?
Jako.
I znaš što…
Čini mi se da nam nešto i za sutra sprema.
Joj… jedva čekam da vidim što.
Kad ih gledam kako trče po neugaženom snijegu, shvatim zašto sve ovo radim.
Edukacije.
Procjene rizika.
Lavinski bilteni.
Odustajanja kad je opasnost 4 iznad 1600 m.
Ne zato da bih išao bez njih.
Nego da bih ih mogao voditi sigurno.
Platak, Jelenc, neugaženi snijeg i dva psa koja su uvijek spremna –
to je moj podsjetnik da planina nije mjesto za dokazivanje.
Nego za radost.
